Сликарство Милана Коњовића од 1944. до 1952. године

19. октобар 2017. — 19. новембар 2017.

Глава арлекина — аутопортрет (1948)

Непосредно по ослобођењу, иако припадник грађанског сталежа, Коњовић бива изабран за првог председника Среског одбора. Дужност и обавеза која се у тим смутним и сложеним временима није могла обављати једноставно и лагано без моралних дилема. Коњовић о изабраној дужности на место првог председника Среског одбора говори да је изабран по задатку. „То је било време војне управе, кратко, и био сам више само фигур…” Након што је изабран за управника Градског музеја, уложио је велики напор да схвати ново доба, да у њему нађе неки нови смисао. Пун оптимизма након адаптације зграде музеја организује изложбу слика из збирке Павла Бељанског, октобра 1945. године. Након изложбе нападнут је каталог са предлогом из пера Јаноша Херцега и сама збирка, у којој се налазила ремек–дела водећих српских сликара, генерације између два светска рата.

Јосип Броз Тито (1944)

Уместо растерећења, социјалистички реализам је још више повећавао напетост у Коњовићевом животу. Мада се споља прилагођавао, кад је год могао контролисао је своје поступке, међутим у његовој личности и карактеру стално је била присутна фрустрирајућа ситуација између уметничке слободе и наметнуте идеје социјалистичког реализма.

Лоза (1946)

Присутан је на свим местима на којима су покренуте радне иницијативе. Учествовао је у многим акцијама и веома се трудио да као уметник пружи свој допринос у новоствореном социјалистичком друштвеном уређењу. Одлазио је у алатнице, радионице, ковачнице, пољопривредна добра. Потпуно мења тематику, слика бачке партизане, столаре, коваче, шваље, стрељање родољубе, обичне раднике и раднице у малим фабрикама.

Ђура Воштар (1945)

Године 1947. Коњовић је боравио неколико дана у Богојеву сликајући градњу жељезничког моста. На самом градилишту приредио је изложбу од 49 слика, једну од изложених слика под називом „Изградња моста на Богојеву”.

Изградња моста на Богојеву (1947)

Исте године излаже у Београду у Уметничком павиљону у Београду та изложба је изазвала огромно интересовање грађана и тадашње јавности и критике. По правилу, на отварању изложбе требао је да се неко обрати и отвори изложбу. На жалост, директор Музеја Вељко Петровић, као и присутне колеге и критичари налазили су различите изговоре да у томе не учествују. Коњовић тада доноси одлуку да изложбу отвори сам, обраћајући се речима: „Пошто ову изложбу нико неће, не сме, односно не може да отвори, отварам је ја лично. Изволите гледајте слике”.

Срушени Раковац (1947)

У лето 1949. године, на пољопривредном добру „Мајевица”, надомак Сомбора, настала је серија пастела на којима доминира човек и теме везане за обнову разрушене домовине. Тамо је Коњовић провео читаво лето, одлазио ујутро, а враћао се увече, често са својим пријатељем књижевником Јаношем Херцегом, који је бележио своја запажања и разговоре, са моделима док их је Коњовић сликао, и то објавио у књизи „Свет који се мења”.

Вршидба (1949)

Неспорно да је Коњовић свесно чинио извесне компромисе на основу неких наведених чињеница и коначно свог рада заснованим на идеји соцреализма, али се константно и упорно трудио да очува своју ликовну особеност и аутономност уметничког дела. То је у основи био раскорак између критике која је имала негативан став и уметника чије је читаво уметничко стваралаштво засновано на апсолутној ликовној слободи и изразу.

Ковач (1949)

„Скупљао сам нове елементе, обрађивао нове мотиве, али нисам никада правио компромисе са својим уметничким схватањима. А уметник ако је себи веран, на његовој је страни истина, јер иза његовог дела стоји цео човек. Зато сам и могао да сачекам да ме разумеју.”

Кустос Небојша Васић, аутор изложбе

Сувенирница

Публикације
Публикације