Прашка абецеда

Од 22.октобра до 1.децембра 2010. године

Reč autora

„У Париз сам могао да одем одмах после рата, али нисам хтео. Знао сам да не знам не само да гледам, него ни да видим. Нисам био зрео.”
(из књиге: Љубисав Андрић, „Разговор са Миланом Коњовићем”, Нова 6, 1985.)

Цртеж је основа ликовног изражавања и старији је од писма. Он је графички приказ неког облика, предмета или појаве урађен помоћу графичких средстава — линије, мрље, тачке. Може да буде изведен као студија или као кроки, односно скица. Комбиновањем графичких елемената — спајањем линија, мрља и њиховим међусобним контрастом, добија се чиста линеарност, а пластичност и тродимензионалност ефектима сенке и светла.

Највећи светски уметници, попут Леонарда, Микеланђела, Рафаела, Дирера, Рубенса, Енгра, Лотрека, Пикаса, Матиса, били су и страствени цртачи.

Акт (1920)

Изложених 28 дела рађених у духу академизма насталих углавном у периоду од 1919. до 1920. године, представљају Коњовићеве студије цртежа, портрета и актова. Радећи по узору на Леонарда они су пример доброг владања линијом, светлом и сенком. Класични цртеж који је неопходан и незаобилазан кроз академско школовање и учење, Коњовић је називао хладним.Себе није видео у тако дисциплинованом цртежу иако га је са великим стрпљењем и упорношћу радио.

Присећајући се студијских дана у Прагу, Коњовић је често говорио веома емотивно о прелепом граду и његовим срдачним становницима. Пун великих очекивања уписује Академију ликовних уметности код професора Влаха Буковца. Те 1919. године упознаје своју животну љубав и инспирацију, највећу подршку у свом стваралаштву, Ему Маштовску.

Студија главе (1920)

На академији је много радио на студијама цртежа и слика. Стрпљиво и упорно је учио основе ликовног изражавања и сликарског заната. Тада настаје завидан број студија цртежа, крокија и скица.

На првој корекцији својих радова од стране професора Влаха Буковца доживљава велико разочарање. Доноси тешку одлуку, напушта академију и професора од кога је много више очекивао. Тај чин Коњовић је назвао обрачуном са самим собом.

Одлази код чувеног чешког сликара Јана Зрзавија који није био професор и није се бавио педагошким радом. Видевши Коњевићеве цртеже, уочава у њему велики потенцијал и таленат. Радо је пристао да му помогне и врши корекције радова. Том приликом саветовао га је да копира Леонарда. Корисних упута и несебичне помоћи од стране великог чешког сликара Коњовић се врло радо сећао.

Глава (1919)

Немиран дух и снажна жеља за усавршавањем одводе Коњовића у Беч где борави од 1921. до 1922. године. Наставља да ствара у духу неокласицизма, често посећује музеје, и дружи се са сликарима Тартаљом, Цотом и Туркаљем. По повратку у Сомбор Коњовић слика своја прва кубистичка дела.

У сталном је покрету између Сомбора, Беча и Прага. У потрази за сопственим ликовним изразом, 1924. године, коначно одлази у Париз.

Често је говорио:

„… Тачно. Истина је да сам у Паризу савладао сликарство а у Прагу његову абецеду. То што се могло научити ја сам, понављам, научио, али сам исто тако заборавио оно што ми није било потребно. Препустио сам се слободи, бескрају, игри са свим тим ликовним знањима. Скупо сам платио ту своју сликарску самосталност, слободу.”
(из књиге: Љубисав Андрић, „Разговор са Миланом Коњовиће”, Нова 6, 1985.)

Небојша Васић, академски сликар

Сувенирница

Публикације
Публикације