Сликарство драматике и страсти

Мај - јун 2010. године

Reč autora

Подстрек за уобличавање тематске изложбе „Сликарство драматике и страсти” била је моја дубока интимна потреба, не толико да дам хронолошки пресек Коњовићевог стваралаштва током више од две деценије (најзрелијег стваралачког периода), колико да покушам да представим пут дешифровања његових силовитих потеза, чистоте ликовног израза, ватре, страсти, револта и бунта, који су резултирали настанком драматичних војвођанских пејзажа.

Тежња према другачијем изразу у Коњовићевом сликарству уочљива је још у „колористичком раздобљу”.

Делимично напуштање предметности и фигуративног, и транспоновање композиције, облика и форме, где виђено постаје само подстицај, наговештава нову етапу у Коњовићевом стваралаштву.

Жито и јабланови (1972)

Презентована дела, настала у периоду од 1960. до 1962, па до 1985. године, интензивног колорита и снажног ритма, узбудљива и напета, силовитих потеза, где је предмет сведен до симбола, знака и асоцијације и алузије, уобличава „асоцијативни период”.

Створити своје визије на свом тлу, била је стална потреба Коњовићевог ликовног изражавања. Како рече маестро:

„Војводину сликам не како је други види, већ како је ја осећам…”
(Интервју, Младост, 26. XI 1958.)

Небојша Васић, академски сликар

Uzburkani horizonti

Као једну од многих драгих успомена из детињства проведеног у Сомбору носим сусрет са сликама Милана Коњовића, и каснији сусрет са самим Коњовићем. Данас, са дистанце од неколико деценија, схватам да је узбуђењу које доноси сликарство семе посејано управо у Сомбору који је у време мог одрастања важио за град сликара, што је у великој мери одредило и моје потоње школовање и интересовања. Сада, кроз ове редове и прилику која ми је дата мистериозно се враћам у детињство, док ме дечачка устрепталост пред делима ликовне уметности не напушта.

Жито, помрачење Сунца (1973)

Пејзажи ове поставке су претходно речено само потврдили. Мотив није једина нит која повезује ову поставку у хомогену целину. Важнијом ми се чини она компонента која је обележила највећи део Коњовићевог опуса, а то је свесно избегавање фактографског, миметичког принципа. Поставка истиче оно типично за Коњовићево сликарство, изливање екстатичке слике на сликану површину, и јасно потврђује да су ове слике ехо психолошког или унутарњег пејзажа, без обзира на полазне тачке или инспирацију у сликаревом окружењу. Да је инспиративни процес један сложен его-систем, понекад самообмањујућ, али увек са полазиштем и исходиштем у самом ствараоцу, потврђује и Коњовић. Такође, на изложеним делима читљив је његов афективни ритуал сликања али истовремено и његово самодисциплиновање ерупције у организацији слике.

Зрело жито, падина, кукуруз (1980)

Код Коњовића, познато је нема равних линија карактеристичних за војвођански пејзаж, па чињеница да је Сомбор својим лаганим ритмом изнедрио једног од најжустријих српских експресиониста додаје овој изложби и зачин духовитости. Изложена дела могу се посматрати и као искорак ка апстрактном сликарству, али као да није било ни храбрости ни жеље да се преко границе дубље закорачи и заплови пределима чисте спиритуализације реалности. Свакако, Коњовићев останак у сопственим сигурним водама експресионизма не умањује његов значај и надам се да ће будући истраживачи Коњовићевог дела бити једнако бескомпромисни као и његово сликарство.

Игор Рил, историчар уметности

Сувенирница

Публикације
Публикације