Inicijative Milana Konjovića u srpskom slikarstvu XX veka

Istorija umetnosti u nas pokazuje da je slikar Milan Konjović jedan od onih umetnika koji su bitno uticali na tokove srpskog i jugoslovenskog slikarstva dvadesetog veka. Svoj stvaralački opus Konjović započinje tokom druge decenije proteklog veka a okončava ga početkom devedesetih godina, tačnije 1993. godine, kada umire u svom Somboru. U tom dugom periodu Konjovićevo slikarstvo se skladno i logično razvijalo. Ono što je u tom slikarskom razvoju izuzetno interesantno jeste činjenica da je Konjovićev opus, skoro celokupnim svojim trajanjem, održavao kondiciju relevantne činjenice u aktuelnim jugoslovenskim umetničkim zbivanjima. Ta prisutnost ima svoje specifičnosti i obeležena je svojevrsnim „sindromom reke ponornice“. Naime, Konjović se u nekim kardinalnim trenucima našeg slikarstva, pojavljivao svojim ostvarenjima koja su anticipirala, inaugurisala i potvrđivala osobenosti nadolazećih „trendova“. Posle preludijskih ostvarenja u maniru impresionizma i postimpresionizma, svoj slikarski koncept začeo je racionalističkim pristupom boji i formi, dospevši među prvima u srpskom slikarstvu do kubističkog slikarskog poimanja kojim se, umesto slike sveta nudi – svet slike; da bi potom, tokom tridesetih i četrdesetih godina XX veka, insistirao na snažnom kolorizmu i ekspresionizmu koji će postati obeležje čitavog njegovog izraza. Početkom druge polovine prošlog veka, u doba još svežih manifestacija postratne traume i u nekomfornoj atmosferi etatistički proklamovanih zahtevnosti „socijalističkog realizma“, Konjovićevo „čisto slikarstvo“ će biti među onim opusima kojima je ispoštovano dostojanstvo slike i slobode stvaralaštva. Tokom tih ranih pedesetih Milan Konjović se u srpskom slikarstvu pojavljuje kao svojevrsni inicijator novih koncepata (apstrakcija tokom pedesetih, realizuje čak i performans tokom ranih šezdesetih), sedamdesetih godina nagoveštava postmodernistički duh (neo)ekspresionizma u svojem „slikarstvu gesta i akcije“. Konačno, u  svojim poznim osamdesetim godinama karakterističnim konceptom „slikarstva citata“ aktivno se uključio i u filozofiju „umetnosti osamdesetih“. Ono što je specifičnost svih tih Konjovićevih aktivnosti na aktuelnoj sceni jeste osobena - privremenost. Poput svojevrsnog inicijatora Konjović se pojavljuje na raskršćima naše umetnosti. Svojim inovativnim slikarskim konceptima on dodiruje, nagoveštava ili objavljuje duh novine, apostrofira duh modernizma, te se potom, odlučno i svesno, vraća tokovima vlastitog kontinuitetnog, doslednog i samosvojstvenog ekspresionizma.

Zamisao autora ove stalne postavke u Galeriji „Milan Konjović“ je da istakne izuzetan značaj slikarstva Milana Konjovića u našoj istoriji umetnosti. Dakle, ova izložba je koncipirana da ukaže na neke čvorne tačke u Konjovićevom slikarskom kontinuitetu, posebno na sekvence kojima je njegova umetnost izbijala u vršne pozicije aktuelnosti vojvođanskog, srpskog i jugoslovenskog slikarstva XX veka.

I. Jedan kubistički eksces.


Početkom dvadesetih godina prošlog veka Milan Konjović doživljaj  stvarnosti transponuje u strogi formalistički izraz koji će se, u nekoliko slika nastalih tokom 1922. godine, emancipovati do kubističkog koncepta. Motiv se lomi i razlaže na osnovne geometrijske planove a slika je postala zbir proračunatih odnosa i promišljenih metoda. Slika „Siva Mrtva priroda“ (1922) teorijski potpuno zadovoljava zahteve kubističkog koncepta: stvarni predmet iz prirode je povod da se ostvari slikarska istina o njemu; umesto slike sveta stvara se paralelni svet slike – „to više nije umetnost imitiranja već umetnost misli“ (Apoliner). Sam Konjović je govorio: „Ta kratka kubistička faza je bila moj obračun sa kubizmom. Nisam se duže zadržao u kubizmu jer mom temperamentu nije odgovarao. Smatrao sam da me sputava. Međutim, izvukao sam iz njega veliku pouku: slika je nova, autonomna realnost koja ima svoje sopstvene zakone, a koja se samo služi prirodom, odnosno njenim likovnim elementima.“Tako je, sa još nekolicinom značajnih srpskih umetnika tog doba (Šumanović, Radović, Bijelić, Petrov, Balaž), Milan Konjović među prvima problematizovao ontološka pitanja slike kao autonomne realnosti usmerivši srpsko slikarstvo putevima modernizma.

 

II. Ekspresionizam, čisto slikarstvo.


Konjović je, tokom tridesetih godina, svoje slikarstvo razvio u ekspresionističkom maniru. Povratkom u svoj Sombor taj ekspresionizam – odista relevantan u tadašnjem „pariskom krugu“ – izravno „prenosi“ u srpsko slikarstvo poznih tridesetih godina. A upravo tada ustanovljena je jedna od najznačajnijih odlika celokupne Konjovićeve umetnosti: u najrazličitijim socijalnim i kulturnim prilikama ovaj umetnik je uspevao da ostvari metafizičku autonomnost i paradigmatičnost slike i slikarstva, samog bića umetnosti. Njegovo ekspresionističko „čisto slikarstvo“ je reprezentativno u ontološkom smislu, jer je slikar – opisujući i izražavajući napetost i uznemirenost sopstvenog bića – uspevao da ostvari estetsku auto-nomnost sveta slike.

„Konjović nije ekspresionist velegradskih neuroza, mijazmi i egzistencijalne panike, one „nelagodnosti u kulturi“, ili one mučnine i bačenosti u prostor sveta – čak i pariske njegove slike, serije „terasa“ i „ateljea“ žude za vrtlogom prirodnih energija“ – piše Miodrag Protić. On ostvaruje široke prostore slikarske slobode a jedan od najboljih poznavalaca Konjovićevog pariskog opusa, francuski kritičar Moris Bec piše o „plemenitom, smelom, snažnom i sirovom slikarstvu“. Vrativši se iz Pariza u Sombor, slikar dosledno izgrađuje izrazit i ubedljiv „ekspresionizam boje i gesta“ kojim će se u srpskoj umetnosti afirmisati kao jedan od najznačajnijih umetnika XX veka. Iako u stalnom kolebanju između avangardizma i klasičnih pikturalnih postulata, Konjović dospeva do autentičnih rezultata bliskih atmosferi i senzibilitetu sveta i vremena u kojem je živeo i stvarao.

 

III. Odbrana autonomije slike.


Neposredno posle okončanja Drugog svetskog rata, ustanovljenjem nove komunističke ideologije i instaliranjem socijalističkog etatističkog koncepta, srpskoj i celokupnoj tadašnjoj jugoslovenskoj umetnosti, nametnuta je ideologija socijalističkog realizma. Jedan novi društveni sistem namenio je likovnoj umetnosti pragmatičnu ulogu te se od umetnika zahtevalo da svojim delom podrže izgradnju novog društvenog i ideološkog poretka. Umetnosti to, dakako, nije odgovaralo. U godinama neposredno posle okončanja Drugog svetskog rata Milan Konjović je možda i najuporniji borac protiv administrativno nametnutih regula socijalističkog realizma u nas. U jednom kritičkom osvrtu na Konjovićevu izložbu priređenu u Beogradu 1949. godine, inače s rekordnom posećenošću (svakog dana izložbu je videlo oko 2000 posetilaca), glavni ideolog i teoretičar socijalističkog realizma u nas Jovan Popović, konstatuje da „kada je reč o našem čoveku, o našem novom čoveku, o čoveku našeg društva koje po humanosti i naprednosti stoji odmah uz Sovjetski savez, onda je nedozvoljena deformacija njegovog lika“.

Konjović izdržava sve kritike i, ponovo u Beogradu tokom 1951. godine, postavlja svoju čuvenu izložbu „Ljudi“ na kojoj svojim autentičnim, subjektivističkim, koloristički potentnim, gestualnim, ekspresionističkim načinom odlučno potvrđuje sopstveni umetnički stav, svoje neodustajanje od autentičnih propozicija slike i umetnosti uopšte. Zbog toga se danas ta njegova postavka, zajedno sa Lubardinom izložbom ranih apstraktnih slika održanoj svega par meseci potom, smatra prelomnom na putu srpskog slikarstva ka autentičnoj pikturalnoj misli.

 

IV. Ka apstrakciji.


Tokom pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka, Konjović ostvaruje svoju diskretnu apstrakcijsku fazu kojom „brani“ pojavu apstrakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj umetnosti. Hodeći ka apstrakciji, još jednim ekscesnim „iskakanjem“ iz tračnica vlastitog kontinuiteta, Konjović od prvih ostvarenja iz 1953. godine, sporadično „podržava“ tada inovativnu apstrakcijsku tendenciju u našoj umetnosti, preko potrebnu posle svih pretumbacija preživljenih u prethodnom periodu. Pod uticajem opsesivne ideje da dospe do slobode stvaralaštva, on u svom somborskom ateljeu ostvaruje nekoliko slika u kojima je utisak apstrakcije postignut apstrahovanjem motiva i unošenjem elemenata geometrizma u strukturu slike. U tim svojim nastojanjima Konjović se, umesto teme, bavi plastičkim problemima, slikom kao estetskim predmetom. Umetnik insistira na primarnom dejstvu boje i forme, insistira na nekoj drugoj i drugačijoj senzibilnosti sveta slike, na slici koja je oslobođena svih interpretativnih obaveznosti i funkcionalnosti. Interesantna je činjenica, da će se potom, upravo u Somboru, na tradicionalnoj manifestaciji „Likovna jesen“ 1962. godine, održati značajna izložba radova dvadesetsedmorice slikara koju ugledni Lazar Trifunović smatra „prvom i jedinom reprezentativnom izložbom apstraktnog slikarstva u Jugoslaviji“. Tako se još jednom pokazala i dokazala umetnička intuicija Milana Konjovića.

 

V. Samo jedan performans.

O Konjovićevoj sposobnosti anticipacije događaja u umetnosti govori i činjenica da je tokom proleća 1962. godine izveo čak i jedan performans.

U okviru programa tradicionalne teatarske manifestacije “Sterijino pozorje” Konjović je realizovao čin javnog slikanja. Njegovu akciju je pratio i publici komentarisao Lazar Trifunović, vrsni teoretičar i poznavalac Konjovićeve umetnosti. Tom prilikom Konjović je, u jednom dahu, naslikao sliku. Radilo se o svojevrsnoj demistifikaciji stvaralačkog čina, o postupku s jasnom namerom i konceptualnom podlogom. Zbog toga je Irma Lang u pravu kada konstatuje da se radilo o svojevrsnom hepeningu koji je prethodio svim kasnijim performansima koji će se u umetnosti pojaviti u okrilju konceptualističke umetnosti tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Danas je posve jasno da se radi o još jednoj Konjovićevoj inicijativi, o još jednoj njegovoj spontanoj i autentičnoj anticipaciji budućih pojava u našoj umetnosti.

 

VI. Ka postmodernizmu – „Slikarstvo gesta i akcije“ iz sedamdesetih i „Vizantijski ciklus“ u „umetnosti osamdesetih“.


Povodom sedamdesetpetogodišnjeg rođendana Milana Konjovića, 1973. godine u Novom Sadu, postavljena je izložba koju je njen autor dr Lazar Trifunović naslovio „Slikarstvo gesta i akcije“ a na kojoj je dominirao friz načinjen od eruptivno naslikanih pejzaža u kojima su se gubili realistički obrisi. Na tim slikama je dominantan utisak umetnikove akcije i svojevrsne telesnosti ostvarenih slika – osobenosti karakterističnih za postmodernističko slikarstvo koje će u srpskoj umetnosti zaživeti tokom pretposlednje decenije XX veka.

Iz pozicije svojevrsnog anticipatora u poziciju autentičnog aktera postmodernističkih ili „novoslikarskih“ tendencija – Milan Konjović prelazi sredinom osamdesetih godina kada ostvaruje ciklus svojih „vizantijskih slika“. On neoekspresionističkim načinom „citira“ i reinterpretira motive sa vizantijskih ikona, dakako, prilagođavajući ih sopstvenom poimanju slike. Konjović se ne bavi preciznim citatima slika iz umetničke prošlosti. Slike vizantijskih ikonopisaca su svojevrsni obrasci i inicijalni povod njegovoj slikarskoj akciji u kojoj sa izuzetnom lakoćom usvaja jedan metod primeren tada aktuelnoj koncepciji postmodernističkog slikarstva.

Osnovna koncepcija nove stalne postavke u Galeriji „Milan Konjović“ jeste da pokaže da je skoro čitavim svojim izuzetno bogatim opusom Milan Konjović bitno uticao na pravce razvoja našeg slikarstva XX veka. Njegovo autentično slikarsko delo permanentno je bilo zasnivano na karakterističnom pikturalnom, ekspresivnom i sasvim personalnom doživljavanju i interpretiranju sveta. To slikarstvo je konstantno nudilo brojne inicijative kojima je Milan Konjović usmeravao srpsku umetnost ka tokovima modernosti, slikarske doslednosti i autentičnosti. Istovremeno, tokom skoro osam i po decenija dugog stvralaštva, Milan Konjović je ostvario jedinstveni pikturalni univerzum koji i danas dejstvuje kao relevantni tumač tajanstva sveta, čoveka i njegove osećajnosti.

Sava Stepanov

Suvenirnica

Publikacije
Publikacije