Praška abeceda

Od 22. oktobra do 1. decembra 2010. godine

Reč autora

„U Pariz sam mogao da odem odmah posle rata, ali nisam hteo. Znao sam da ne znam ne samo da gledam, nego ni da vidim. Nisam bio zreo.”
(iz knjige: Ljubisav Andrić, „Razgovor sa Milanom Konjovićem”, Nova 6, 1985.)

Crtež je osnova likovnog izražavanja i stariji je od pisma. On je grafički prikaz nekog oblika, predmeta ili pojave urađen pomoću grafičkih sredstava — linije, mrlje, tačke. Može da bude izveden kao studija ili kao kroki, odnosno skica. Kombinovanjem grafičkih elemenata — spajanjem linija, mrlja i njihovim međusobnim kontrastom, dobija se čista linearnost, a plastičnost i trodimenzionalnost efektima senke i svetla.

Najveći svetski umetnici, poput Leonarda, Mikelanđela, Rafaela, Direra, Rubensa, Engra, Lotreka, Pikasa, Matisa, bili su i strastveni crtači.

Akt (1920)

Izloženih 28 dela rađenih u duhu akademizma nastalih uglavnom u periodu od 1919. do 1920. godine, predstavljaju Konjovićeve studije crteža, portreta i aktova. Radeći po uzoru na Leonarda oni su primer dobrog vladanja linijom, svetlom i senkom. Klasični crtež koji je neophodan i nezaobilazan kroz akademsko školovanje i učenje, Konjović je nazivao hladnim.Sebe nije video u tako disciplinovanom crtežu iako ga je sa velikim strpljenjem i upornošću radio.

Prisećajući se studijskih dana u Pragu, Konjović je često govorio veoma emotivno o prelepom gradu i njegovim srdačnim stanovnicima. Pun velikih očekivanja upisuje Akademiju likovnih umetnosti kod profesora Vlaha Bukovca. Te 1919. godine upoznaje svoju životnu ljubav i inspiraciju, najveću podršku u svom stvaralaštvu, Emu Maštovsku.

Studija glave (1920)

Na akademiji je mnogo radio na studijama crteža i slika. Strpljivo i uporno je učio osnove likovnog izražavanja i slikarskog zanata. Tada nastaje zavidan broj studija crteža, krokija i skica.

Na prvoj korekciji svojih radova od strane profesora Vlaha Bukovca doživljava veliko razočaranje. Donosi tešku odluku, napušta akademiju i profesora od koga je mnogo više očekivao. Taj čin Konjović je nazvao obračunom sa samim sobom.

Odlazi kod čuvenog češkog slikara Jana Zrzavija koji nije bio profesor i nije se bavio pedagoškim radom. Videvši Konjevićeve crteže, uočava u njemu veliki potencijal i talenat. Rado je pristao da mu pomogne i vrši korekcije radova. Tom prilikom savetovao ga je da kopira Leonarda. Korisnih uputa i nesebične pomoći od strane velikog češkog slikara Konjović se vrlo rado sećao.

Glava (1919)

Nemiran duh i snažna želja za usavršavanjem odvode Konjovića u Beč gde boravi od 1921. do 1922. godine. Nastavlja da stvara u duhu neoklasicizma, često posećuje muzeje, i druži se sa slikarima Tartaljom, Cotom i Turkaljem. Po povratku u Sombor Konjović slika svoja prva kubistička dela.

U stalnom je pokretu između Sombora, Beča i Praga. U potrazi za sopstvenim likovnim izrazom, 1924. godine, konačno odlazi u Pariz.

Često je govorio:

„… Tačno. Istina je da sam u Parizu savladao slikarstvo a u Pragu njegovu abecedu. To što se moglo naučiti ja sam, ponavljam, naučio, ali sam isto tako zaboravio ono što mi nije bilo potrebno. Prepustio sam se slobodi, beskraju, igri sa svim tim likovnim znanjima. Skupo sam platio tu svoju slikarsku samostalnost, slobodu.”
(iz knjige: Ljubisav Andrić, „Razgovor sa Milanom Konjovićem”, Nova 6, 1985.)

Nebojša Vasić, akademski slikar

Suvenirnica

Publikacije
Publikacije