Звук, светло и боја

Акварели и темпере у стваралаштву Милана Коњовића

22. новембар 2019.

Уљано сликарство је у Коњовићевом стваралаштву одувек била примарна техника која је највише одговарала његовом снажном темпераменту, мада никада није занемаривао значај и улогу других ликовних техника и дисциплина. Оне су у Коњовићевом стваралаштву представљале велики изазов и снажну унутрашњу потребу за експериментима и новим ликовним и уметничким вредностима. Употребом других сликарских техника и материјала, Коњовић је значајно оплеменио и обогатио своју изражајност и ликовност.

С акварелом као ликовном дисциплином Коњовић се сусреће још у раној младости. Прве аквареле под називом „Из Шикаре”, 1919. година, „Шах партија”, 1919. година, насликао је у Сомбору, две изузетне композиције малог формата које одликује прозрачност и префињени колорит младог уметника изузетног талента. На студијама у Прагу од 1919. године и касније на усавршавању у Бечу од 1921. до 1922. године, у Коњовићевом уметничком раду акварел је све присутнији као коначна слика, а понекад и као скица или предложак за уљане слике.

Из Шикаре, 1919.

Девојка, 1920.

У овом раздобљу уметник слика у духу конструктивизма и неокласицизма, на пример: „Девојка”, 1920. годинa, „Композиција”, 1921. година. На овим акварелима елементи и композиција су видно стилизовани, издужени и геометризовани, особито на акварелу „Пејзаж са Мораве”, 1922. година. Након одласка у Париз 1924. године, Коњовић је, у потрази за новим стилским изразом, насликао неколико акварела на којима и даље доминирају тврде геометризоване форме: „Предео из Касиса”, 1925. година, „Пристаниште у Касису”, 1925. година, и касније „Кањ Сур Мер”, 1927. година.

Зелене степенице, 1927.

Соба у Монтроугу, 1927.

Од поменуте 1927. године, уметник се постепено ослобађа тврде геометризоване форме у корист новог, слободнијег експресионистичког сликарства. Очигледна стилска колористичка промена очитава се како на сликама, тако и на новонасталим акварелима, на пример: „Зелене степенице”, 1927. година, „Соба у Монтроугу”, 1927. година. Овим храбрим искоракораком и стилском променом, Коњовић је дефинисао свој даљи развојни пут прихватајући експресионизам као правац коме ће остати веран до краја свог стваралачког пута.

Након повратка из Париза 1932. Године, Коњовић слика још снажније, језгровитије и колористички богатије. У овом раздобљу интересовање аутора је фокусирано много више на уљано сликарство све до 1940. године, када акварелом слика неколико скица за витраж, попут: „Две фигуре”, 1940. година, „Косидба”, 1940. година, „Зидање Скадра”, 1940. година. На основу две скице које је Коњовић одабрао, израђени су витражи у чувеној радионици за израду витража «Станишић» у Сомбору. Коњовић је поменуте витраже поклонио тадашњем Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић” и они су били постављени на главном улазу Уметничког павиљона. Нажалост, витражи су током бомбардовања Београда 1941. године уништени.

Две фигуре, 1940.

Косидба, 1940.

Тешке године рата и заробљеништво у Оснабрику, зауставиће накратко Коњовићев динамичан и креативан развојни пут. Интересантно је истаћи да је након проведених шест месеци у заробљеничком логору у Оснабрику, успео да наслика неколико темпера и цртежа, које су сада у власништву Галерије под називом: „Барака у логору”, 1941. година, „Чика Љуба”, 1941. година, „У заробљеништву”, 1941. година, „У бараци у логору” 1941. година. Нељудски услови у логору, страх и потиштеност, видно су утицали на пригушени колорит и општу атмосферу на тада насталим темперама.

Чика Љуба, 1941.

У бараци у логору, 1941.

Дубока психолошка потреба Коњовића за новим ликовним изазовима и коренитим стилским и техничким променама најочигледнија је у периоду од 1943 - 1944. године, када се први пут окреће пастелу, веома захтевној техници, којом је прецизније дефинисао композицију, форму, цртеж, боју. Овој техници се поново враћа 1949. године, у време наметнуте идеологије социјалистичког реализма. Целокупан ратни и послератни период, чести неспоразуми и оптужбе, видно су оставили трага у његовом сликарству и обележили раздобље такозване „Сиве фазе”. Мучне године пуне неизвесности и стрепње трајале су скоро до 1952. године. Упркос таквим околностима, уз изузетне напоре, Коњовић успева да сачува своју сликарску слободу и аутономност уметничког дела.

Коначно, педесетих година Коњовић се враћа свом изворном, страсном и динамичном сликарству. Експериментише с композицијом, бојом и формом у потрази за новим изазовима и сликарским вредностима. У овом раздобљу осим уља, Коњовић слика и значајан број акварела: „Крстине” 1954. година, „Мали атеље”, 1954. година, „Ђула Пицула”, 1963. година, „Сељачка соба” 1964. година, итд. На овим акварелима знатно је слободнији и експресивнији потез четком. Форма облика, линија и боја, сведена је на чист ликовни израз. Коњовић све више напушта приказивање реалног предмета и бави се уметним просторним везама које су конципиране тако да подстакну посматрача на размишљање ономе што је иза или изнад стварности, која се не може доживети рационално, већ интуитивно. Своје ликовно стваралаштво Коњовић је видео као пут који води према буђењу и ослобађању од ега успостављањем контакта са унутрашњим светом свога бића. У свом сликарском раду, никада није подредио природу својој вољи, сводећи је у рационалне оквире, већ ју је прихватао онакву каква јесте, представљајући њену суштину, сматрајући излишним и непотребним фотографско или реалистичко приказивање предмета, већ је представљао његову суштину или дух. Коњовићево сликарство базира се на сугестији и асоцијацији онога што се налази иза облика, јер лепота није облик, већ оно што он изражава, а дух се не може приказати, већ сугерисати.

Крстине, 1954.

Код три шешира I, 1954.

Користећи искуства апстрактног сликарства и апсолутне ликовне слободе, Коњовић слика седамдесетих година аквареле још снажније, прочишћеније, звучније и слободније, примарног потеза, предмет је сведен до симбола и знака. Ухватити тренутак, зграбити га у његовој незаустављивости, управо је то изворно филозофски и дубоко психолошки присутно у Коњовићевом сликарству. Брзим потезима четком у што мањем броју, дефинишући само оне контуре које су апсолутно неопходне, без премишљања, брисања, понављања, дотеривања, или додавања. Једном изведени потези су неизбрисиви, неопозиви, не подлежу даљим исправкама и корекцијама. Коњовић је следио своје надахнуће спонтано, потпуно и тренутно, он само препушта своју руку и четкицу вођству надахнућа, као да су оне, заједно са читавим његовим бићем, само оруђе у рукама нечег што је њиме привремено овладало. Поменимо неке од назива из овог периода: „Цвеће I”, 1972. година, „Цвеће II”, 1972. година, „Жито” 1972. година, „Зрело жито”, 1978. година. Акварел је веома специфична и захтевна техника која има своја правила. За успешан и квалитетан рад у овој техници неопходно је завидно мајсторство и искуство аутора као и адекватан сликарски материјал намењен таквој врсти делатности. На Коњовићевим акварелима приметна је употреба и других материјала попут водених боја, темпера и фломастера.

Цвеће III, 1972.

Цвеће IV, 1972.

Кустос Небојша Васић

Претходне тематске изложбе

Сувенирница

Честитке и магнети
Остало