Сликарство Милана Коњовића од 1913. до 1918. године

17. фебруар 2018. — 17. март 2018.

Велико интересовање за уметност, особито за сликарство и музику Коњовић је показивао још у раном дечачком раздобљу. Наклоност према сликарству и прво озбиљније бављење бојом, линијом и формом код Коњовића се први пут јавља 1912. године, када је на зимском распусту насликао прву слику под називом „Зима у шуми”, бојама које је те године добио за Божић. Поменуту слику насликао је по предлошку једне репродукције, дела непознатог аутора. Следеће године незадовољан пресликавањем дела других аутора Коњовић слика директно по природи преносећи на платно свој доживљај виђеног мотива. У то време Коњовића фасцинира шума коју је доживљавао као мистично, тајновито и величанствено место. Мотиве је проналазио у „Шикари”, оближњој шумици надомак Сомбора.

Шума

За време распуста исте године слика у Славонији код Нашица. Тада је осетио велику љубав и жељу да се посвети сликарству као свом животном позиву.

Шума

Јавности се први пут представио 1914. године, изложбом у Сомборској гимназији са  педесетак уља, претежно пејзажа које је насликао у околини Сомбора.

Шума

 Изложене слике у гимназији, инспирисале су Ненада Благојевића да напише чланак за сомборску „Слогу”. Писао је веома афирмативно о изложеним сликама, где прво изражава своју похвалу професору Кираљу који је Коњовићу предавао геометрију и цртање, а након тога своје запажање о изложеној великој слици која верно приказује живописан део овдашње шуме „Шикаре” у јесење доба. Насликана са пуно осећања у којој је верно дочарана атмосфера и јутарњи ваздух у шуми. Осим наведене, изложено је још педесетак веома успелих радова. Сликао је интуитивно и веома спонтано, преносећи на платно свој доживљај природе, ослушкујући при том унутрашњи инстинкт и осећај за естетско.

Цртеж војника

Прве позитивне критике Коњовића су додатно мотивисале да сликарство прихвати као животни позив. Након завршетка гимназије 1916. године, мобилисан је из школске клупе већ 29. маја. По позиву одлази у Будимпешту у школу резервних официра. Слободно време користи обилазећи галерије и музеје, узима часове цртања акта у такозваној „слободној школи” где први пут сазнаје за неке од модерних француских сликара попут Пола Сезана, чије је сликарство изузетно ценио. Набавља неопходни сликарски материјал и један мањи блок за цртање, на коме ће касније настати низ цртежа и скица.

Цртеж војника

Фебруара завршава школу као артиљеријски кадет-аспирант и враћа се у хаубички пук. По прекоманди из Будимпеште одлази у Винер Нојштат, где завршава курс за одређивање непријатељског положаја по звуку и светлости. Тамо је у слободно време цртао живописне планинске пределе Семеринга којим је био окружен. Осим предела, чести мотиви на Коњовићевим цртежима били су ликови војника и старешина, покушавајући да проникне у суштину њихових карактера.

Цртеж војника

У јуну месецу 1917. године, након три месеца војне обуке, Коњовић је прекомандован у Темишвар, одакле је приликом краћег боравка у Сомбору насликао „Аутопортрет”.

Аутопортрет

1917. године, изузетно успешно експресионистичко дело малог формата насликано на картону. По формацији и ратном задатку 1918. године, Коњовића пребацују на руски фронт у Волоку, Буковини, и Черновице. Касније у јуну месецу исте године прекомандован је за Тирол и даље на италијански фронт. У предаху од војничких активности, слободно време је искористио да уради неколико портрета претпостављених старешина и свог команданта чешког Немца Колерта, од кога добија краће одсуство да допутује у Сомбор и посети своје најближе, где је након кратког боравка дочекао и крај првог светског рата.

Након завршетка првог светског рата, уместо у Будимпешти где је имао обезбеђено место на Академији код професора Ретија, одлази у Праг и уписује ванредне студије сликарства у класи професора Влаха Буковца. Импресиониран градом, архитектуром, људима, Коњовићу се пробудила велика жеља да у том прелепом граду изузетне културе, започне озбиљније уметничко усавршавање.

Нажалост, велико очекивање претворило се у велико разочарење. Коњовић је након два семестра напустио академију.

Од 1913. године, када је себе открио као сликара и касније одлучио да то постане, Коњовићев развојни пут уметника и сликара, пролазио је кроз раздобља великих изазова и стваралачких криза. И даље је у сталној потрази за сопственим ликовним изразом, све до 1928. године, када коначно себе проналази у експресионистичком сликарству. Ово петнаестогодишње раздобље можемо назвати периодом учења, тражења и усавршавања.

Опус Милана Коњовића стваран скоро осамдесет година, одавно је заокружен кроз хронолошки низ развојних и стваралачких фаза. Међутим, ове прве слике настале у раној младости, задивљују сликарском зрелошћу и талентом аутора, који је интуитивно, слободним импресионистичким потезима, веома вешто усклађивао ликовне елементе, композицију и колористичку хармонију. Снажна уметничка личност јаког темперамента и изузетног талента, препозната је код Коњовића управо у овим најранијим радовима.

Кустос Небојша Васић

Сувенирница

Публикације
Публикације