Zvuk, svetlo i boja

Akvareli i tempere u stvaralaštvu Milana Konjovića

22. novembar 2019.

Ulјano slikarstvo je u Konjovićevom stvaralaštvu oduvek bila primarna tehnika koja je najviše odgovarala njegovom snažnom temperamentu, mada nikada nije zanemarivao značaj i ulogu drugih likovnih tehnika i disciplina. One su u Konjovićevom stvaralaštvu predstavlјale veliki izazov i snažnu unutrašnju potrebu za eksperimentima i novim likovnim i umetničkim vrednostima. Upotrebom drugih slikarskih tehnika i materijala, Konjović je značajno oplemenio i obogatio svoju izražajnost i likovnost.

S akvarelom kao likovnom disciplinom Konjović se susreće još u ranoj mladosti. Prve akvarele pod nazivom „Iz Šikare”, 1919. godina, „Šah partija”, 1919. godina, naslikao je u Somboru, dve izuzetne kompozicije malog formata koje odlikuje prozračnost i prefinjeni kolorit mladog umetnika izuzetnog talenta. Na studijama u Pragu od 1919. godine i kasnije na usavršavanju u Beču od 1921. do 1922. godine, u Konjovićevom umetničkom radu akvarel je sve prisutniji kao konačna slika, a ponekad i kao skica ili predložak za ulјane slike.

Iz Šikare, 1919.

Devojka, 1920.

U ovom razdoblјu umetnik slika u duhu konstruktivizma i neoklasicizma, na primer: „Devojka”, 1920. godina, „Kompozicija”, 1921. godina. Na ovim akvarelima elementi i kompozicija su vidno stilizovani, izduženi i geometrizovani, osobito na akvarelu „Pejzaž sa Morave”, 1922. godina. Nakon odlaska u Pariz 1924. godine, Konjović je, u potrazi za novim stilskim izrazom, naslikao nekoliko akvarela na kojima i dalјe dominiraju tvrde geometrizovane forme: „Predeo iz Kasisa”, 1925. godina, „Pristanište u Kasisu”, 1925. godina, i kasnije „Kanj Sur Mer”, 1927. godina.

Zelene stepenice, 1927.

Soba u Montrougu, 1927.

Od pomenute 1927. godine, umetnik se postepeno oslobađa tvrde geometrizovane forme u korist novog, slobodnijeg ekspresionističkog slikarstva. Očigledna stilska koloristička promena očitava se kako na slikama, tako i na novonastalim akvarelima, na primer: „Zelene stepenice”, 1927. godina, „Soba u Montrougu”, 1927. godina. Ovim hrabrim iskorakorakom i stilskom promenom, Konjović je definisao svoj dalјi razvojni put prihvatajući ekspresionizam kao pravac kome će ostati veran do kraja svog stvaralačkog puta.

Nakon povratka iz Pariza 1932. Godine, Konjović slika još snažnije, jezgrovitije i koloristički bogatije. U ovom razdoblјu interesovanje autora je fokusirano mnogo više na ulјano slikarstvo sve do 1940. godine, kada akvarelom slika nekoliko skica za vitraž, poput: „Dve figure”, 1940. godina, „Kosidba”, 1940. godina, „Zidanje Skadra”, 1940. godina. Na osnovu dve skice koje je Konjović odabrao, izrađeni su vitraži u čuvenoj radionici za izradu vitraža «Stanišić» u Somboru. Konjović je pomenute vitraže poklonio tadašnjem Udruženju prijatelјa umetnosti „Cvijeta Zuzorić” i oni su bili postavlјeni na glavnom ulazu Umetničkog pavilјona. Nažalost, vitraži su tokom bombardovanja Beograda 1941. godine uništeni.

Dve figure, 1940.

Kosidba, 1940.

Teške godine rata i zaroblјeništvo u Osnabriku, zaustaviće nakratko Konjovićev dinamičan i kreativan razvojni put. Interesantno je istaći da je nakon provedenih šest meseci u zaroblјeničkom logoru u Osnabriku, uspeo da naslika nekoliko tempera i crteža, koje su sada u vlasništvu Galerije pod nazivom: „Baraka u logoru”, 1941. godina, „Čika Ljuba”, 1941. godina, „U zaroblјeništvu”, 1941. godina, „U baraci u logoru” 1941. godina. Nelјudski uslovi u logoru, strah i potištenost, vidno su uticali na prigušeni kolorit i opštu atmosferu na tada nastalim temperama.

Čika Ljuba, 1941.

U baraci u logoru, 1941.

Duboka psihološka potreba Konjovića za novim likovnim izazovima i korenitim stilskim i tehničkim promenama najočiglednija je u periodu od 1943 - 1944. godine, kada se prvi put okreće pastelu, veoma zahtevnoj tehnici, kojom je preciznije definisao kompoziciju, formu, crtež, boju. Ovoj tehnici se ponovo vraća 1949. godine, u vreme nametnute ideologije socijalističkog realizma. Celokupan ratni i posleratni period, česti nesporazumi i optužbe, vidno su ostavili traga u njegovom slikarstvu i obeležili razdoblјe takozvane „Sive faze”. Mučne godine pune neizvesnosti i strepnje trajale su skoro do 1952. godine. Uprkos takvim okolnostima, uz izuzetne napore, Konjović uspeva da sačuva svoju slikarsku slobodu i autonomnost umetničkog dela.

Konačno, pedesetih godina Konjović se vraća svom izvornom, strasnom i dinamičnom slikarstvu. Eksperimentiše s kompozicijom, bojom i formom u potrazi za novim izazovima i slikarskim vrednostima. U ovom razdoblјu osim ulјa, Konjović slika i značajan broj akvarela: „Krstine” 1954. godina, „Mali atelјe”, 1954. godina, „Đula Picula”, 1963. godina, „Selјačka soba” 1964. godina, itd. Na ovim akvarelima znatno je slobodniji i ekspresivniji potez četkom. Forma oblika, linija i boja, svedena je na čist likovni izraz. Konjović sve više napušta prikazivanje realnog predmeta i bavi se umetnim prostornim vezama koje su koncipirane tako da podstaknu posmatrača na razmišlјanje onome što je iza ili iznad stvarnosti, koja se ne može doživeti racionalno, već intuitivno. Svoje likovno stvaralaštvo Konjović je video kao put koji vodi prema buđenju i oslobađanju od ega uspostavlјanjem kontakta sa unutrašnjim svetom svoga bića. U svom slikarskom radu, nikada nije podredio prirodu svojoj volјi, svodeći je u racionalne okvire, već ju je prihvatao onakvu kakva jeste, predstavlјajući njenu suštinu, smatrajući izlišnim i nepotrebnim fotografsko ili realističko prikazivanje predmeta, već je predstavlјao njegovu suštinu ili duh. Konjovićevo slikarstvo bazira se na sugestiji i asocijaciji onoga što se nalazi iza oblika, jer lepota nije oblik, već ono što on izražava, a duh se ne može prikazati, već sugerisati.

Krstine, 1954.

Kod tri šešira I, 1954.

Koristeći iskustva apstraktnog slikarstva i apsolutne likovne slobode, Konjović slika sedamdesetih godina akvarele još snažnije, pročišćenije, zvučnije i slobodnije, primarnog poteza, predmet je sveden do simbola i znaka. Uhvatiti trenutak, zgrabiti ga u njegovoj nezaustavlјivosti, upravo je to izvorno filozofski i duboko psihološki prisutno u Konjovićevom slikarstvu. Brzim potezima četkom u što manjem broju, definišući samo one konture koje su apsolutno neophodne, bez premišlјanja, brisanja, ponavlјanja, doterivanja, ili dodavanja. Jednom izvedeni potezi su neizbrisivi, neopozivi, ne podležu dalјim ispravkama i korekcijama. Konjović je sledio svoje nadahnuće spontano, potpuno i trenutno, on samo prepušta svoju ruku i četkicu vođstvu nadahnuća, kao da su one, zajedno sa čitavim njegovim bićem, samo oruđe u rukama nečeg što je njime privremeno ovladalo. Pomenimo neke od naziva iz ovog perioda: „Cveće I”, 1972. godina, „Cveće II”, 1972. godina, „Žito” 1972. godina, „Zrelo žito”, 1978. godina. Akvarel je veoma specifična i zahtevna tehnika koja ima svoja pravila. Za uspešan i kvalitetan rad u ovoj tehnici neophodno je zavidno majstorstvo i iskustvo autora kao i adekvatan slikarski materijal namenjen takvoj vrsti delatnosti. Na Konjovićevim akvarelima primetna je upotreba i drugih materijala poput vodenih boja, tempera i flomastera.

Cveće III, 1972.

Cveće IV, 1972.

Kustos Nebojša Vasić

Prethodne tematske izložbe

Suvenirnica

Čestitke i magneti
Ostalo